Prostorna kulturno-istorijska celina Kosančićevog venca dokumentuje istorijski razvoj tog dela Beograda od prve polovine XVIII veka do danas. Najznačajniji period je svakako onaj nakon proglašenja delimične autonomije Srbije tj. period velike izgradnje i stvaranja protivteže turskoj Dunavskoj padini. Građeni su objekti koji su predstavljali uzdizanje Srbije i njene narastajuće ekonomske moći.

Kosančićev venac je postao centar socijalnog, kulturnog i političkog života. Iako urbano tkivo nije homogeno po pitanju arhitektonskog stila i tipologije, ipak se može izvući jasan zaključak da su se na ovoj specifičnoj lokaciji kroz par vekova gradili reprezentativni objekti koji su u tom trenutku bili savremeni u stilskom i tehničkom pogledu.

Inspiraciju u istorijskom delu Beograda sa svojim elegantnim graditeljskim nasleđem velike kulturne, istorijske i arhitektonske vrednosti nismo tražili. Niti smo mogli niti želeli da to kopiramo, ali smo zato mogli da iz te celine puno naučimo.

Razmišljajući o uklapanju objekta u ambijent sagledali smo celinu Kosančićevog venca sa udaljenih tačaka, savskog šetališta, ušća i iz vazduha. Uočena „usitnjena“ struktura urbanog tkiva, u neposrednoj blizini lokacije predviđene za gradsku galeriju, dovodi do zaključka da novi objekat pre svega zbog svog gabarita najviše može da utiče na ambijent i da ga eventualno naruši.

Iako su zadati urbanistički parametri, poput spratnosti i visine objekta, vezani za postojeći niz kuća u ulici Kosančićevog venca, izgradnja objekta, koja je u potpunosti u dozvoljenim gabaritima, pogotovo druge faze, omogućila bi da on, u vizuri sa druge strane reke, dominira na lokalitetu svojom masom. Ista ta „maksimalna izgrađenost“ bi takođe neutralisala vidikovac ostavljajući ga sa manjim rasponom vidokruga.

Dakle, novi objekat bi trebalo da bude umereniji, delikatniji po pitanju veličine, trebalo bi da proistekne iz neposredne okoline, iz manje zapreminske skale, tj. iz kuće, iz arhetipa. Galerija predstavlja nastavak niza kuća od broja 12-25 i svojom pedantnom geometrijskom formom održava postojeći urbani obrazac. On predstavlja prerastanje serije kuća u objekat koji se u isto vreme sagledava i kao tri posebna objekta i kao jedan.

Niz od međusobno povezane tri arhetipske strukture, predstavlja „kuću umetnosti“. Počevši od druge kuće, niz doživljava metamorfozu/varijaciju, arhetip počinje da se “širi i otvara”, počinje da priziva i uvlači posetioce u svoju unutrašnjost, da ih izaziva.

Ovaj prostor bi se sastojao od dve etaže i predstavljao bi posebnu celinu u konstruktivnom, siguronosnom, protivpožarnom, tehničkom i energetskom smislu (posebna termička zona).

Ovakva podela distribuira mase u povoljnijem odnosu, gde je najveći deo sadržaja lociran u suterenu jer ne zahteva dosta prirodne svetlosti dok bi se ostali sadržaji nalazili u „otvorenom“ delu, odnosno kući.

Gornji deo objekta predstavlja, dakle, otvorenu, transparentniju i razigraniju celinu, dok je donji deo strožiji i zatvoreniji.

FUNKCIONALNA ORGANIZACIJA PROSTORA

Glavni ulaz  za posetioce se nalazi sa strane vidikovca tj. postojećeg parka Mihaila Petrovića Alasa. Sam ulaz (vetrobran) u siboličnom smislu održava ideju ulaska u lagum po kome je ova lokacija prepoznatljiva. 

Prva etaža predstavlja jedinstven prostor koji se može podeliti pomičnim zidnim panelima na Radionicu (koja se takođe može podeliti na dve manje celine namenjene različitim starosnim grupama) i na Predavanja.

Kako je već ranije napomenuto, izložbeni prostori  se nalaze ispod nivoa prizemlja i predstavljaju postament galerije. Ovi prostori se nalaze u zoni visoke sigurnosti.

U prvoj fazi se izvode dve podzemne etaže sa izložbenim prostorima, depoima, radionicama, i sve nadzemne etaže.

Postojeće zelenilo ostaje uglavnom netaknuto. Izvan objekta u nivou prizemlja, a ispred kafeterija, nalazi se terasa sa pogledom na reku, ušuškana u postojeće zelenilo.

Gradska galerija se nalazi iznad podzemnih laguma izgrađenih u XX veku. Izgrađeni su od opeke i predstavljaju podzemne prostorije međusobno povezane tunelima.

Očuvanje i korišćenje ovih jedinstvenih prostora je od visoke važnosti za dalji rad galerije, za poboljšanje njenog imidža, atraktivnosti i prepoznatljivosti.

Bez intervencija na zidovima od opeke i narušavanja ambijenta, dodavanjem veštačkog osvetljenja, može se stvoriti novi izložbeni tematski prostor kao dodatak postojećem prostoru galerije.

Ovim bi se ostvarilo definisanje galerije kao kulturnog „Hub“-a za razne vidove umetnosti. Svaki od specifičnih laguma bi mogao da bude dom određenoj grani umetnosti, lagum filma, lagum stripa, lagum muzike… Sveukupni cilj je da se stvori prostor za inkubaciju kreativnosti.

Pasivni sistem ventilacije predstavlja takozvano noćno hlađenje objekta. Ovaj vid ventilacije se može obezbediti na dva načina: pomoću kretanja vazdušnih masa (strujanja vetra) i pomoću „stack“ ventilacije tj. kretanja vazduha usled različitih temperatura. 

U ovom slučaju su ostvareni svi osnovni uslovi za uspešnu stack ventilaciju poput karakteristika terena, mikrolokacije koja pruža zonu vegetacije i travnatih površina u nivou etaža N-1 i N-2 tj. zone sa hladnijim i svežim vazduhom. Uvlačenje svežeg vazduha u objekat se vrši u dva nivoa – u zoni izložbenog prostora (etaža N-1 i N-2) i u nivou etaža iznad kote ulice Kosančićevog venca. Uvlačenje vazduha se odvija pomoću automatizovanih otvora na fasadi u visini poda, dok se izbacivanje vrši u zoni ispod plafona.

Uvlačenje vazduha u Izložbeni prostor etaže N-2 se predviđa (u slučaju da za to bude postojala mogućnost) pomoću podzemnih ventilacionih kanala koji bi uzimali svež vazduh direktno iz zelene zone u nivou planiranog potpornog zida šetališta.

Izvlačenje zagrejanog vazduha izložbenog prostora bi se vršilo kroz automatizovane otvore u nivou ulice Kosančićev venac. Izvlačenje zagrejanog vazduha nadzemnog dela bi se vršilo pomoću automatizovanih otvora u nivou slemena krova i „trickle“ ventilacionim sistemom na prozorima potkrovne etaže. Navedeni pasivni sistem vetilacije spada u tzv. High-Teck prirodni sistem dok se uvek može koristiti i jednostavni prirodni sistem provetravanja prostorija otvaranjem otvora/prozora na naspramnim fasadama. Upotreba Solarnog dimnjaka pomaže prirodnu ventilaciju pasivnim solarnim zagrevanjem vazduha koji se usled toga brže kreće.

U slučajevima kada je prirodnom ventilacijom nemoguće obezbediti željeni kvalitet vazduha unutar različitih delova objekta, aktivira se prinudni sistem ventilacije.

Ovaj sistem mora da zadovlji sledeće uslove unutar galerijskog prostora: temperaturu vazduha θi od 20 [°C] (± 2 [°C]) pri spoljnoj projektnoj temperaturi od θH,e = -12.1 [°C] u zimskom periodu za Beograd, relativnu vlažnost vazduha od Φ = 50 [%] (± 5%), i broj izmena vazduha n=3-4 za galerijske prostore. 

Razvod ventilacionih kanala se izvodi kroz „spušteni plafon“ koji je predviđen na svakoj etaži. Sistem se mora projektovati sa razmenjivačima toplote za rekuperaciju toplote otpadnog vazduha sa minimalnim dozvoljenim zimskim stepenom korisnosti od η ≥ 70 [%]